OBEĆALA SI DA ĆEŠ BITI VEČNA
Obećala si jednom u detinjstvu
da ćeš biti večna,
otkle god se vraćali da ćemo te zateći,
kao senku ispod kućne strehe,
kao kućni prag.
Nije bilo nijedne naše plovidbe
da je nisi, kao ribarske žene,
presedela na pučinu gledajući;
nije bilo bure ni brodoloma
a da nismo posle njih
pored neba ugledali i tvoje lice.
Gde god bismo se probudili,
bila si u prozoru ti i sunce;
bila si nam uvek na dohvatu ruke
kao voda,
uvek kao vazduh
prisutna i neophodna.
Obećala si nam da ćeš biti večna
kao sve što nas na svetu dočekuje
i ostaje posle nas.
I kad si umirala,
činilo se da se osećaš krivom
što nas napuštaš.
/Desanka Maksimović/
/priredila – Sedina Z./
