/ INTERVJU ZA TRI ČITANJA/
U vrijeme najveće popularnosti, tamo negdje krajem osamdesetih, Šeki Turković bio je jedan od najtiražnijih pjevača u Jugoslaviji. I tada, kao i sada, kada je već uveliko u penziji, ostao je jedan sasvim običan čovek, sa obje noge na zemlji, prenosi Kurir.
Ovo je njegova ispovijest.
Nemam ti ja neka sećanja na baš ono rano detinjstvo. Prvo čega se sećam je polazak u školu, pre toga slabo… Išlo se pešaka pet kilometara u jednom pravcu i nazad, toga se sećam, tako je tad bilo. Škola je bila u selu Tuzinje, a moje selo se zove Krnja Jela. E, tu sam završio četiri razreda. Posle smo se preselili u Novi Pazar, kad je otac kupio kuću, čini mi se da je to bila 1973. godina. Sećam se da je bila hladna zima, ložili smo šporet na drva, tog pucketanja vatre se sećam…
Moji roditelji su se razveli kad sam imao četiri godine. Majka se preudala u drugo selo, a otac ponovo oženio. Život… Dve sestre i ja, jedna je starija, a druga mlađa. Odrasli smo s maćehom Hajrušom, ali svi su je znali kao Garu. A ja sam prvi put majku praktično video kad sam imao 14 godina. Otišao sam bio da pevam na nekom veselju, kuća do nje. Kad sam je video, nisam imao osećaj da je to moja majka. Naravno, kasnije sam non-stop išao kod nje, ali ta ljubav je, kako bih ti rekao… Ta ljubav je nekako bila izbledela…
Porodica
Živeli smo nas troje dece i maćeha u porodičnoj kući. Otac Ćazim je dolazio vikendom. On je više vremena provodio u Novom Pazaru nego što je bio u kući. Bio je palilac mina, radio je u ondašnjoj Sekciji za puteve, tako se to zvalo. Postavljao je mine u stene, palio ih, rušio kamenje, takav mu je bio posao; specijalista za paljenje mina kojima su razbijane te stene, pravili se putevi, tako te stvari…
Nema više rodne kuće
Moja rodna kuća je srušena, davno, a na tom placu su izgrađene dve nove kuće. Niko tu ne živi, a velike su. Moj brat je želeo da pravi dve kuće na imanju koje nam je ostavio otac. Sve je on to lepo uredio, sve lepo izgleda, a da ti kažem – u selu danas, da prebrojiš, nema ni dva domaćinstva. Sve je to otišlo. Kuće stoje prazne, nameštene su, ali nema ko da ode tamo.
Doselio sam se sa sela u Novi Pazar još kao školarac. Ipak je to grad, ne znam koliko je tada bio stanovnika, ali bilo je mnogo više naroda nego na selu. Pa izađeš uveče na korzo i šetaš, nema saobraćaja, puno ljudi… Ma, milina jedna! Međutim, nikog živog nisam znao. Šta da radim tamo usamljen. I to ti je mene podstaklo da s jednim burazerom od strica dođem u Beograd. Hteo sam da bežim iz tog grada pošto-poto. Pazi ovako, završio sam, znači, osnovnu školu i preselio se. Dolazim u veliki grad.
Na posao
Zaposlio sam se u građevinskoj firmi “Hidrotehnika”, tako se zvala. Nije bilo loše. Kopaš kanale, mešaš malter, plata redovna, živeli smo u samačkom hotelu i bio sam svoj čovek. E, tu sam počeo pomalo da pevam… Znali su ljudi da lepo pevam, ali do tada sam pevao samo na priredbama u školi, ništa, da kažem, ozbiljno, važno.
Prčvara kod Cvetka
E sad, tebe interesuje kako je sve to počelo, ovo što sam danas. Ovako: jedno veče smo otišli u neku prčvaru kod Cvetkove pijace i malo smo slušali muziku. Znaš kako, građevinci, fizikalci završe poso i gde će nego u kafanu. Tu smo dolazili često. I navalilo društvo to neko veče da im pevam i samo ponavljaju: “Aj ti da da otpevaš dve-tri pesme, ajde, ajde!” Bilo nas četvorica za stolom i na kraju se dogovorimo – ajde da pevam! Pozovemo šefa orkestra, pitamo ga je l’ može, a on kaže: može, ali jedna pesma je tri hiljade! Pazi, da mi platimo pa mogu da pevam! Skupimo ti mi dvanaest hiljada i ustanem ja da pevam. Otpevam te četiri pesme, kad ono – gosti mi ne daju da siđem sa bine, traže još! Prilazi mi šef orkestra i pita me, na jekavici, to sam dobro zapamtio, gdje inače pjevam. Pogledam ga i kažem, nigde. Nigde? Bilo mu čudno. Nastavlja on da se raspituje odakle sam, gde radim, šta radim… Odgovaram da radim u građevinskoj firmi, kopam kanale, mešam malter i vozim kolica. Hoćete li, kaže, da pjevate? Što da neću.
Diploma
Tad smo kanale kopali u Mirijevu, bio je maj, sećam se kao danas: rodile trešnje u Mirijevu, mi beremo, jedemo, krademo, a seljaci nas jure! I odem ti ja taj jedan dan u maju, po savetu tog šefa orkestra, u udruženje “Melos”. Uzmem lepo bolovanje i odem da polažem audiciju. I položim! I pazi sad ti ovo! Dobio sam diplomu da sam – kvalifikovani pevač! Ne KV kopač kanala, nego KV pevač! Čovek s diplomom, ha-ha-ha!
Budi spreman
Ali nije tako počelo, to je samo bila audicija. Moja karijera je počela u kafani “Tri golubice”. Al’ to sam pričao sto puta! To veče kad sam pevušio u kafani priđe mi neki harmonikaš iz Ripnja i pita me da li hoću da pevam. Opet ja, što da neću! “Šta znaš da pevaš?”, pita on mene. Kažem da znam sve aktuelne pesme, od Novice Negovanovića do Šabana. I krene on da se dalje raspituje, šta radim, gde radim, gde živim, imam li odelo da obučem, ma sve u detalj! Kaže, doći ću po tebe u samački hotel, budi spreman.
Šah
Taj hotel gde smo mi živeli imao je portira, naravno, koji dođe gore da te obavesti ako te neko traži, jer nije bilo telefona u sobama. I sad, burazer i ja igramo šah u momentu kad je on došao po mene. Malo ću ti skrenuti s teme, ali ovo će ti biti zanimljivo. Moj brat s kojim sam došao u Beograd bio je omladinski prvak Jugoslavije u šahu. A ja sam šah mrzeo do bola! On je po celu noć znao da rešava šahovske probleme! Zaludan čovek. A ja… Ma kakav crni šah! Spavam, umoran. Ali, koliko god da sam ga mrzeo, naučio sam ga u vojsci!
Obuci se, ideš da pevaš
Elem, da se vratimo mi na to prvo veče. Imam vremena da ti ispričam sve, samo lagano. Stiže portir i pita: “Ko je ovde pevač?” Mi se gledamo. Kažemo, nije niko. Al’ siđem ja, brat šahista sigurno nije, ajde da ipak siđem ja, da vidim šta je. Kad ja dole, a ono stoji čuveni harmonikaš Doca Tanasijević! Kaže, hajde, obuci se, ideš da pevaš. I ja šta ću, odem i obučem se. I ponesem svoj bukvar s pesmama. Tu sam ih pisao, pa posle učio napamet. Spremao sam se ja polako, ali sigurno, za pevača, nije da nisam. I – kafana! Pre mene je tu pevao Spasoje Dukić. Ne možeš ti sad ni da zamisliš kakva je on bio zvezda. Velika. A ja zelen, ništa ne znam, tek stao pred mikrofon… Kafana krcata, ovako! Ja pevam, jebo te život, i za svaku pesmu padne crvendać! To je bila velika para tad, taj crvendać. Prvo veče nas šestoro uzmemo po trista pedeset hiljada. A ja ceo mesec rmbačim u firmi za te pare! Bukvalno. Kopam kanale.
Nesiguran sam
Međutim, ja sam nesiguran na sceni, ne znam pesme, imam tremu, tek treba da učim. Vidim ja da se ljute muzičari… A ovaj harmonikaš Doca što je došao po mene mi kaže, evo ti pedeset pesama – znaš, to su bile one stare, gradske, prave pesme – da naučiš. I ja ti se nekako namučim, naučim. Svaki dan sam išao autobusom za Ripanj. Kod njega sam spavao, kod harmonikaša. Vežbao sam kod njega svaki dan i uđem ti u štos za mesec dana.
Zlatni pehar
Išli mi na neko takmičenje građevinara na Fruškoj gori s firmom. Takmičili smo se u svim sekcijama, od sporta do umetnosti. Ja sam otišao kao pevač. Pobedim ti ja na Fruškoj gori i dobijem zlatni pehar, a brat pobedi u šahu i isto dobije zlatni pehar. Idemo u firmu, tamo proslava u velikoj sali. Tad su mi ponudili drugi posao.
Muzički dinar
Da radim u magacinu, da izdajem ašove, lopate, radna odela… Lak posao, kakav više ašov i kopanje. Pristanem ti ja, ali – mala plata. Zidari prave prebačaje samo tako. Para nema, magacinski radnik zarađuje malo, a ja se polagano spremam da pevam u “Tri golubice”. Odustanem ti ja od magacina i vratim se mojim zidarima. I sve vreme pevušim. Kad god mi se ukaže prilika, zveknem ti ja glas kao da sam za ovcama po livadama! Rmbaš i pevaš! Lepo mi. I prolazi vreme… Okusim ti ja taj muzički dinar, što se kaže, pevam i u “Tri golubice”. Sad se ima para i za odela. Pazi, došlo vreme da idem u “Beko” da kupim odelo! Znaš kakva je to bila konfekcija, boli glava. Pa ne mogu tri dana da pevam u istom odelu, sad sam već… poznat.
Vojska crkva i petokraka
E, onda dolazi vojska. Služio sam je u Varaždinu. Odem, znači, ja u vojsku, al’ tamo nemaš gde da čuješ narodnjak, sve neki zabavnjaci. Subotom izađemo u grad, pustimo narodnjake na džuboksu, znaš šta je džuboks? Mašina za muziku, ubaciš pare i slušaš koji si pesmu pustio. Kad ono – bap! Dođu oni lokalci i isključe.
Slučaj ovo sad. Dolazi meni jedan harmonikaš iz Sombora s kojim sam ranije radio i nudi mi da idemo na takmičenje amatera pevača u Donjem Miholjcu. Bežim iz kasarne kao od šale. Dođe on po mene, a ja nemam pojma gde pevamo. Znam samo da je šator. Kad ono, peva se u dvorištu crkve! Nisam znao to. U to vreme petokraka i crkva nikako nisu išle zajedno! Izašao sam i pevam od Tozovca “O, Jano, Jano”. Osvojim ti prvu nagradu. Sto hiljada! Ej, nije to malo! Ali nisam samo ja pobegao to veče, nego još 14 vojnika! Komandant sve saznao, naravno, a voleo me opasno, zvao me Pevac. Sutra ujutro kaže on meni: “Pevac, u jedan da dođeš kod mene na raport!” Razumem, druže majore. Uđem kod njega, on kaže, bio si, pevao si u crkvi i uzeo si pare. Sve su mu referisali. “Pa šta si to uradio, crni Pevac?!”, pita on mene. Kaže, mesec dana pritvora. Al’ kakvi, naravno da od toga posle nije bilo ništa. Oprostio mi. Voleo me čovek.
Samo jednu pesmu
Evo, još jednu situaciju da ti ispričam, neću da te davim puno vojskom, umeju muškarci da udave time. Bio je tu neki hotel čija se ograda graničila s kasarnom. Zovu mene da idem na svadbu, kažu, biće dobra svirka, biće para. Imao sam u kasarni neku braon košulju i drap pantalone. Civilka. Obučem se i odem. Samo što sam počeo da pevam, kad u hotel ulazi major sa ženom. “Pa krv ti jebem, šta ćeš ti ovde?!”, ječi cela sala. Ode on tamo u salu, sedne kao gost. Priđem, pitam, druže majore, samo jednu pesmu da otpevam. Nije mi dao.
Prva ploča
Kad sam završio s vojskom, nastavio sam da pevam u “Tri golubice”. Pokačio sam se sa orkestrom, šef nas je krao i upropastio. I baš u tom periodu u “Šumatovcu” upoznam svog prvog kompozitora Mikija Mitrovića. Prilazi on meni i pita da radim s njim. Nudi platu milion i da snimimo ploču. Hotel, soba i hrana, ma sve. Posle nekoliko meseci snimimo ti mi tu prvu ploču “Noćas, majko, oboje smo budni”, osamdeset prve. Ja mlad, pun energije. Napravim ti ja plakate, sličice, ma sve! Krenem.
Bucu sam slušao
Krenem, ali slabo se to čuje, nije to to. Snimim drugu singlicu i opet je to nešto u mestu. Ništa veliko, ništa bitno, popularno. Kad sam snimio album “Dok sam te voleo”, s Barajevcem, malo sam skočio, ali opet – nije to to. I odem ti ja kod Buce Jovanovića. Taj nema kome nije napravio karijeru. Snimimo album i on traži samo da ga slušam. I ja, bogami, slušam. Uvek treba da slušaš bolje i pametnije. Napravi mi on “Spomenar”. Remek-delo! Međutim, umre Buca… Mlad. Šta ću ja, gde ću? Trebalo je da idem u Južni vetar, bila neka priča, ali nije to moj stil. Ja volim narodnjake.
Ko je taj Šerif Turković
Napravi ti meni 1988. Novica Urošević album boli glava. Tu je bilo posla. Radio sam svadbe po Požarevcu, para koliko hoćeš, sve sam poznatiji. Dođe Peda Negovanović ubrzo i kaže mi da pređem u PGP, da mi on pravi pesme. Tad sam prodao “Čovek sa srca dva” u 180.000 jedinica. Direktor Stanko Terzić, bog dušu da mu prosti, ulazi jedan dan kod Pede, slučajno, i pita: “Ko ti je taj Šerif Turković?!” A ja sedeo tu, pijem kafu u ćošku. Kaže Peda, ovaj; i nije Šerif, Šeki. Gleda me Terzić, gleda, i samo kaže: “Au, kako ti prodaješ! Ubi se od prodaje! Pa gde si ti bio dosad, oca ti očinjeg?!” Kažem da sam bio u “Diskosu”, ali nije to bilo isto kao sa RTS-om. Oduševljen bio. A da ti kažem, kad sam snimio “Pogledaj me jednom nežno”, otišlo je bilo u 380.000 primeraka! Ceca je isto tad snimila ploču, ona 350.000 “To, Miki, to”, a ja 380.000. Trgovački putnici me vukli za rukav, nema ko nije. Pravo ludilo! Na tom albumu sam imao pet hitova: “Pogledaj me jednom nežno”, “Imao sam ljubavi velike i male”, “Okreni jastuk ljubavi”, “Stani, čoveče, stani” i “Pripremi mi, majko, neko staro jelo”. Ljudi, to je bilo stvarno ludilo!
Prokleti rat
Radilo se dobro. I onda je došao prokleti rat… Hteo sam da bacim mikrofon i da više nikad u životu ne pevam! Odvratno je sve to bilo. Pazi sad, u Bosni me neće, u Hrvatskoj takođe, u Srbiji… U Srbiji pevam samo svadbe po okolini Požarevca, niko neće nekog ko se zove Šeki Turković. Zahvaljujući supruzi, to ipak nisam uradio. Ona mi nije dala da odustanem. Pojaviše se, srećom, romske svadbe u Italiji devedesetih. To je bilo naporno, ali bilo je para. Pa, ljudi, ja sam kupio stan od 150.000 maraka na Dušanovcu! I dan-danas živim u njemu. Para svakog vikenda, ali radiš s neljudima. Pazi, u orkestru samo kradu, ne mogu da ti opišem kako i koliko, ali svaki vikend dođeš sa 7.000 maraka u džepu. Al’ ostaneš bez grla. Dođeš, zaspiš u sedam ujutro, eto ti njih na recepciji! Viču: “Muzika, aj izlazi, došli gosti!” I ti izađeš… Tri godine sam pevao to tamo i rekao – hvala lepo. U tom periodu je došla i pesma “Poslednji boem”. Pokojni Novica mi je napravio pesmu za sva vremena.
Amerika
U Ameriku sam otišao 2001. godine. Jedan kolega me je zvao da pevam Novu godinu u Mičigenu. Imao sam njihovu radnu vizu i nije bilo problema. Odem ti ja na tu Novu godinu, pa napravim turneju od tri meseca. Završim sve i tražim odmah da platim taksu, jer oni te prate. Niko te ne pita koliko si zaradio, nego da li si platio taksu. Deset godina sam je plaćao. Toliko sam proveo u Americi. Tamo sam započeo život. Vozio sam kombi, lekove i pakete, i pomalo pevušio.
Penzija
E, i tu nekako dolazi vreme da se ide u penziju. To je bilo za vreme korone, zakažeš s njihovim penzionim fondom i odeš na razgovor. Ne znam engleski, nikad me nije ni interesovalo da ga naučim, ali imam jednog velikog prijatelja koji ga odlično govori. Prvo pitanje koje su mi postavili bilo je kolika mi je penzija u Srbiji. Kažem da taj novac troši bivša žena. Sve me je ta službenica pitala, sve osim koliko plaćam rentu za stan. I daju oni meni kao dvesta dolara penzije. To je ispod svakog nivoa, složićeš se. I kaže ona meni, ali vi uz tih dvesta dolara imate pravo na 450 dolara kao socijalu, trista dolara za hranu i pravo da mi država plaća stan. Ali to samo dok ste u Americi. Je l’ tako? Tako. E, pa kad je tako, je*o ja vašu penziju i – vratim se u Srbiju.
Moždani udar
Snimio sam sad dve pesme. Ima posla, peva se svuda. Imam i ovde penziju. Nisam se vratio što sam tamo propao, to su samo glasine. Vidi me, ja sam sad u najvećoj snazi. Ne mogu da pevam kao onda, jer sam imao moždani udar, ali nastupam. U Americi sam doživeo moždani udar, a ništa osetio nisam. Dođem kući i da uhvatim tanjir, on ispadne; čaša isto. Odem u bolnicu, kad ono teški moždani udar. Ali sad je sve kako treba. Treba da se čuvam, ali šta ću.
Moja Alma
Suprugu Eminu sam upoznao u kafani, a gde drugde. Kaže ona da se ja njoj sviđam. Ona ima stan na Dušanovcu, a ja podstanar u nekoj rupi. Moramo da nađemo neki kompromis. Oženim se ja, ali bio sam nemirnog duha. Kao i svaki normalni muškarac, nemoj sad da mi kažeš da to nije tako. Dobili smo ćerku Almu 1982. Tatina mezimica, sve je u životu imala, ma sve. Završila je Višu poslovnu, ja sam je terao medicinu, ali nije htela ni da čuje. Živi u Nemačkoj. Podarila mi je dvoje unučadi, Admina i Selmu.
Nadimak
E, da, to ti nisam rekao. Ali nisi me ni pitala! Zovem se Šućro Turković, ali svi me znaju kao Šekija. Nadimak sam dobio slučajno. Kad sam počinjao da pevam u gradskoj pivnici, pitala me Ljilja, pevačica je bila, koje mi je umetničko ime. Pa nemam. I krene ona s ekipom da budem Šuki, Daki, ovo, ono, i dođemo na kraju do Šekija. Tako je ostalo. Pravo ime nikad nisam krio, samo im je valjda ovako bilo lakše da me upamte.
Kajem se
Žao mi je što nisam naučio da sviram harmoniku. Više bih voleo da znam da sviram harmoniku nego da pevam. Više bih zarađivao nego da odem da pevam u inostranstvu. Da komponuješ pesme s harmonikom, znaš koji je to posao…
Živeo sam…
A ovako, inače, nemam na šta da se žalim, živeo sam kako sam hteo i mogao. Video sve, otišao svuda. Najsrećniji u životu sam, mislim, bio kad snimio prvu ploču, položio vozački ispit i kupio auto. Sve u jednoj godini. Imao sam 24. I to ću pamtiti dok sam živ.
Odlazak
Što se nekih ružnih stvari u životu tiče, pogodilo me je kad su mi umrli roditelji. Prvo je umro otac, onda majka i odmah za njom i maćeha, moja Gara. Bilo mi je mnogo žao. Ali šta ćeš, to ti je život….
Kad se osvrnem…
I sad nešto razmišljam dok ti sve ovo pričam… Ispada, u stvari, da sam ja, na kraju, jedan sasvim normalan čovek, sad i pravi penzioner. Imam unuke, još pevušim, uživam, nema na šta da se žalim.
I samo još ovo da ti kažem. Nauči na mojim greškama, nemoj da budeš da ne kažem šta. Ovo da zapamtiš: mnogo je bitno da u životu plaćaš penziono i socijalno. I ja sam bio mlad i mislio da nikad neću dočekati penziju i ovo, ono, a vidi me sad – deda i penzioner. Uživam u tome. Raspričao sam se, a žurim. Čeka me unuka kod kuće na ručku, zvala me da dođem. Napravila mi je špagete.
/preuzeto – Nezavisne novine/
