I prošlost, i sadašnjost, i tajanstvena budućnost se uortačili i načinili harmoniju, harmoniju koja opominje. I rana jesen navratila u harem Tabhanske džamije po svoj zadžepak mudrosti, prošetala drevnim stazama koje zna napamet i skrušeno likuje svojim postojanjem, ostavljajući biljeg znanom i neznanom za jedan iskren uzdah, za jednu, i sasvim dovoljnu, rečenicu – Jah.
U haremu vrijeme nije stalo, natenane slaže mozaik koji se čita očima, miluje dušom, zalijeva suzom nedorečenosti, te hrabre još više ohrabruje. Nisam učevan. Valjda to tako treba biti, jedno viška ‘jah’ bi poremetilo harmoniju. Ništa nije slučajno, i rana jesen je u džamijskom haremu sa svojom zadaćom. Šta li je moja zadaća?
Nisam narušio harmoniju harmoniji, zaista je dovoljna riječ ‘jah’. NE ISPRAVLJAJTE MOJE GREŠKE, ISPRAVITE MENE. Veći je hajr. Uskoro će i snjegovi – čisti, bijeli, lepršavi – kao dijete, kao djeca. Što bih volio da sam dijete pa da se sa snijegom ugnijezdim u mudrostima što su razasute po haremu Tabhanske džamije.
(S.Zimić)
